Људски ресурси

Однос наших претпостављених према ресурсима је, благо речено, нерационалан, недомаћински, неодговоран. Међутим, ако бисмо га назвали расипничким, не бисмо уопште погрешили. Бахат однос према средствима карактеристичан је за људе који су побегли из глади и немаштине и у току своје сиромашне младости, зарадили комплексе које касније лече радећи у државној служби и расипајући друштвени новац. О томе на које су се све глупе начине трошиле паре пореских обвезника, сазнаћете ускоро.

Овај чланак посветићемо нерационалном коришћењу људских ресурса.

У време када је Петроније Шуљагић, писац ових редова ступио у службу, крајем 1997. године, тржишна инспекција је бројала 650 запослених. Највећи број инспектора имао је универзитетско образовање. Толика концентрација високообразованих људи, уколико би се усмерила у науку, представљала би респектабилан институт који би могао самостално да се издржава и већ прве године би дао научне резултате од којих би имали користи и наше друштво и шира заједница.
Ову интелектуалну радну снагу, грађани Београда су имали прилику последњих година да гледају у акцијама сузбијања уличне продаје шверцоване робе. Тај посао изгледа углавном овако:
На месту одређеном за сусрет, нађу се тржишни и комунални инспектори и онда уз разговор сачекају да се појаве и полицајци. Обично су то радници локалне станице МУП или једно време припадници Бригаде са Бановог Брда. Број учесника у овом подухвату износио је од 12 по смени, а често и 16 па и више. Инспекција креће у патролу, шверцери склањају робу, беже, а онда се враћају на исто место и тако се гледају и ником ништа. Тржишни инспектор је имао овлашћење (сада је укинуто) да привремено одузме робу, али робе нема. Инспектор има овлашћење да легитимише прекршиоца, али нема овлашћење и да му претреса џепове како би дошао до његових података. Инспектор има овлашћење да напише захтев за покретање прекршајног поступка, али против кога, улични продавац не жели да се представи... Комунални инспектор осим одузимања предмета трговине, има иста та овлашћења. Полицајци су присутни како не би дошло до непредвиђене ескалације шверцерског незадовољства. Тај се посао понављао из дана у дан, резултати никакви. Шверц је по количини и вредности робе смањен, али једни исти људи су се и даље појављивали на улици у истој улози. Мајка једне наше колегинице је рекла: „Разумем да постоји и такав посао, али није ми јасно зашто је за њега потребан факултет.“
Један од најизразитијих арчибалда (израз ћемо користити за оне који арче ресурсе) људског фактора, био је Милан Поповић (на слици), председник општине Звездара. Он је годинама непрекидно имао привилегију да његовим Булеваром (Револуције, сада Краља Александра), шетају ове јединице, а за сопствену неспособност, изговор је увек налазио у тржишној инспекцији и на њу је пребацивао одговорност. Наравно да је себи залепио медаљу сада када је Булевар сређен и када су шверцери у физичкој немогућности да паркирају возила на тротоару. Начелник одељења у Београду, Раденко Ћетковић, усрдно му је слао робо...(пардон) своје раднике, тако да је нпр. само у 2003. години, писац ових редова Петроније Шуљагић, 270 радних дана провео патролирајући горе доле по Булевару.
Како то изгледа финансијски може се видети у следећој рачуници:

12 радника х 4000 динара бруто дневница х 2 смене = 96000 динара дневно
Рад је трајао 6 дана недељно 6 х 96000 = 576000 динара недељно
300 дана х 96000 = 28 800 000 динара годишње или ко воли у Еврима, близу триста хиљада истих.
И тако годинама.

С друге стране, инспекторска досијеа се отварају у ретким случајевима. Има инспектора који их редовно попуњавају. Писцу ових редова, држава је омогућила похађање посебних напредних курсева енглеског језика и то напредног економског и напредног курса за рад и координацију са органима ЕУ. Жали Боже новца датог за ту науку, када они који су то платили не знају шта ће с таквим кадровима. Учиш га, учиш, учиш и на крају га бациш на улицу да се економски и на енглеском језику јури са бабама које продају робу извађену из контејнера.

Е, да, вечерас, 3.10.2011. стигле су телефоном и прве анонимне претње. Значи, почело је. Ово није тема данашњег текста, али тек да се зна:

ПЕТРОНИЈЕ ШУЉАГИЋ ЈЕ КРЕНУО У ОВАЈ РАТ БЕЗ ОБЗИРА НА ЖРТВЕ КОЈЕ ЋЕ У ЊЕМУ ПАСТИ И ЗНАЈТЕ ДА ЋЕ ГА ДОБИТИ. НИЈЕ СЕ ПЛАШИО НИ МНОГО ВЕЋИХ БАРАБА, ПА НЕЋЕ НИ ОВИХ ЈАЈАРА И НИШТАРИЈА.